Документарна изложба „Језик је хранитељ народа. Из колекције Музеја Вука и Доситеја Народног музеја у Београду“ свечано je отворена 2. априла 2018. године у Изложбеном павиљону Централне зграде Универзитета у Новом Саду. Изложбу заједнички организују Народни музеј у Београду и Универзитет у Новом Саду.
На свечаном отварању присутнима су се обратили ректор Универзитета проф. др Душан Николић и мр Елиана Гавриловић, музејски саветник, ауторка изложбе. Изложба jе за посетиоце отворена до 19. априла, радним данима од 9 до 15 часова.
Поставка садржи двадесет паноа са текстовима који представљају делатност и рад Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. Текстове паноа прате одабране репродукције портрета хероја српске културе и пејзажа, рађених техником уља, цртежа и акварела који су дело више уметника. Уз њих се налазе и репродукције личних предмета и фотографија из друге половине 19. века на којима су приказани Вук Караџић и чланови његове породице.
Истоимена изложба гостовала је 2017. и 2018. године у немачким градовима, на позив Српске допунске школе „Јован Јовановић Змај“ у Хамбургу и школе „Вук и Доситеј“ у Штутгарту где је отварање уприличено у оквиру Светосавске академије.
Аутори изложбе су мр Елиана Гавриловић, музејски саветник, кустос Музеја Вука и Доситеја и Марина Пејовић, музејски педагог.
________________
Језгро збирке Музеја Вука и Доситеја чини заоставштина Вука Стефановића Караџића коју је крајем 19. века (1894.) Краљевини Србији поклонила његова ћерка, Вилхелмина Мина Караџић Вукомановић. Вукова соба, односно Вуков музеј деловао је под окриљем тадашњег Народног музеја. У периоду после Другог светског рата, Вуковој збирци придодаје се скромнија оставштина Доситеја Обрадовића. Одлуком Владе НР Србије 28. фебруара 1949. године оснива се Вуков и Доситејев музеј. У почетку самосталан, Музеј се од 1979. године поново припаја Народном музеју у Београду у чијем је саставу и данас.
Речи Вука Стефановића Караџића из којих се очитује његова неисцрпна љубав ка свом народу, језику и просвећивању гласе:
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада“.
