САСТАНАК РЕКТОРА ДРЖАВНИХ И ПРИВАТНИХ УНИВЕРЗИТЕТА СРБИЈЕ У ТЕКЕЛИЈАНУМУ У БУДИМПЕШТИ

Конференција универзитета Србије и Заједница државних универзитета Србије су 17. маја 2018. године, у палати Текелијанум у Будимпешти, организовали састанак ректора државних и приватних универзитета Србије.

Поред академика Владимира Бумбаширевића, председника Конференције универзитета Србије и ректора Универзитета у Београду, проф. др Душана Николића, председника Заједнице државних универзитета Србије и ректора Универзитета у Новом Саду и других ректора државних и приватних универзитета Србије, састанку су такође присуствовали Њ.Е. господин Раде Дробац, амбасадор Србије у Мађарској и господин Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти.

Скуп ректора државних и приватних универзитета Србије претходио је свечаности Мађарске ректорске конференције поводом 30. годишњице од њеног оснивања.

На скупу су размењена искуства о досадашњој сарадњи са универзитетима у Мађарској и размотрене иницијативе за проширење билатералне и мултилатералне сарадње у области науке и високог образовања.

_____________________

САВА ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА

племић, први српски доктор правних наука, добротвор, председник Матице српске
(Арад, 17/28. VIII 1761 – Арад, 21. IX /3. X 1842)

Сава Поповић Текелија потиче из чувене српске племићке породице. Његов прадеда Јован је предводећи граничарске војне јединице 1697. године значајно допринео победи принца Еугена Савојског (EugenFranzPrinzvonSavoyen) у бици са Турцима код Сенте. Као заслужном војсковођи, 1706. године, додељена му је наследна племићка титула. У породици је било и других знаменитих личности. Међу њима се посебно истицао Савин стриц Петар Текелија, генерал-аншаф у војсци руске царице Катарине Велике (Екатарина Алексеевна).   
Сава Текелија се школовао у српској а касније и у латинској школи у Араду. Похађао је Вишу гимназију у Будиму. У међувремену је слушао часове реторике. Студирао је право на бечком универзитету и учио француски, италијански и шпански језик. Похађао је и наставу из природних наука, учећи анатомију, хемију, ботанику и математику. У то време је стекао и музичко образовање. Студије права је завршио на Универзитету у Пешти 1785. Већ наредне године, на истој високој школи, одбранио је докторску дисертацију Decausaetfinecivitatis (О узроку и циљу постојања државе) и тако постао први српски доктор правних наука. Дисертација је написана у духу француске правне енциклoпедистике и просветитељства, под утицајем филозофије Жан Жак Русоа (Jean Jacques Rousseau). 
Сава Текелија је на различите начине подржавао устанике у Србији који су се борили за ослобођење од вишевековне турске окупације. Године 1805. превео је Вотсонову књигу Римљани у Шпанији и у предговору изложио програм за обнову српске државе.
Следећи идеје француских просветитеља, активно је радио на просвећивању народа. Сматрао је да треба формирати снажну интелектуалну елиту која ће допринети да се српски народ поново укључи у европске токове. Његова просветитељска мисија и добротворни рад су се у великој мери подударали са циљевима Матице српске коју су 1826. године у Пешти основали млади докторанд Јован Хаџић (потоњи сенатор новосадског Магистрата, писац Српског грађанског законика из 1844. године) и богати пословни људи: Ђорђе Станковић, Јосиф Миловук, Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац, Андрија Розмировић и Петар Рајић. Сава Текелија је 1838.  године изабран за председника Матице. То је био један од значајних догађаја у историји српског народа. Он се залагао да Матица српска прерасте у научно друштво. Захваљујући томе Матица данас има седам научних одељења. Пресудно је утицао на формирање богатог књижног фонда из којег је настала Библиотека Матице српске. Створио је услове за обликовање српског Пантеона  чији су фондови касније послужили за формирање Галерије Матице српске и Музеја Војводине. У свему томе, посебну улогу је имала задужбина —Текелијанум, коју је основао 1838. године.  

ЗАДУЖБИНА  ТЕКEЛИЈАНУМ

„У Пешти као средини наука основати желим, на који конац купио сам дом близ цркве и Университета, гди да дванаест ученика приходјашти у Пешту учити се добију обиталиште и сто ф.а.в. за пропитаније, засад а после ће се даље уредити. То метем под назираније Матице србске којој тоже дајем за надзиратеља обиталиште три собе: једну за библиотеку, једну за Пантеон или за држање заседанија, једну за ученике...” Иако је надзор над задужбином званично предао Матици, оснивач је сâм надгледао и водио послове. Лично се старао о задужбинском здању и питомцима, све док га болест и дубока старост нису приморале да се врати у родни Арад. Он је то чинио са пуно бриге и посвећености. О томе сведоче речи једног од његових савременика: „Ту је фондацију с таквом вољом основао и њоме управљао, да је све сам набављао, што је за питомце требало; сам је и сламњаче питомачке сламом пунио и прошивао.”
О Текелијануму су се касније старали професионални надзорници. Први је био секретар Матице српске Теодор Павловић. Касније је на тој дужности био Јован Јовановић Змај, један од најпознатијих српских песника. Питомци задужбине (текелијанци) били су: Богдан Гавриловић (ректор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије наука), Радивој Кашанин (математичар), Марко Малетин (уредник Летописа и секретар Матице), Тихомир Остојић (секретар Матице), Јован Павловић (публициста), Вељко Петровић (књижевник и председник Матице), Лазо Томановић (публициста и председник Владе Црне Горе) као и више стотина других српских интелектуалаца.
Имовина Текелијанума је национализована 1952. године. Задужбина је тада привремено престала са радом. Мађарске власти су 1996, у поступку денационализације, вратиле Будимској епархији Српске православне цркве половину палате Текелијанум.

ПАЛАТА  ТЕКЕЛИЈАНУМ

Седиште Текелијанума је од оснивања 1838. године било у елитном делу центра Пеште (данас улица Вереш Палне 17—), који је од краја XVII века настањен српским живљем. Патронат задужбине Саве Текелије донео је 1906. године одлуку о рушењу старе двоспратне зграде. На истом месту је 1907. године отпочела градња нове палате (површине 8600 м2), по пројекту архитекте Шандора Фелнера (Sandor Fellner, 1857—). Извођење радова поверено је инжењеру Ахилу Дуки. Владимир Вуковић био је задужен за столарски посао, Никола Бранчић за браварски, а декоративни молерај извео је сликар Никола Станковић. Многобројне партије здања обложене су керамиком произведеном у фабрици Жолнаи (Zsolnay) у Печују.
Главна фасада овог монументалног четвороспратног здања симетрично је организована промишљеним ритмом архитектонских елемената. Вертикална подела наглашена је са по два доминантна полукружна улаза над којима су плитки, заобљени еркери и забати над кровним венцем. У средишту фасаде другог спрата налази се дугачки балкон и још по један краћи на трећем спрату бочних крила. Сви балкони су зидани и постављени на масивне профилисане конзоле. Живописности фасада доприноси примена разноврсних типова прозора, од архитравних до полукружних монофора, бифора и трифора, као и веома богата пластична нетипична орнаментика изведена на парапетима прозора, капителима пиластера, кордонским и кровним венцима. На палати Текелијанум заступљени су елементи српске средњовековне архитектуре и сецесијског стила, веома актуелног у време пројектовања објекта.