ПРЕМИНУО ЂЕРЂ КОНРАД, ПОЧАСНИ ДОКТОР УНИВЕРЗИТЕТА У НОВОМ САДУ

У петак, 13. септембра 2019. године, у 87. години живота, након дуготрајне болести, преминуо је Ђерђ Конрад, мађарски писац, есејист, социолог, кога је Универзитет у Новом Саду прогласио својим почасним доктором (2003), а Српска академија наука и уметности изабрала за иностраног члана (2006).

Рођен је у Дебрецину 1933. године. Погром против Јевреја 1944. године преживео је скривајући се у Будимпешти. Диплому професора је стекао на будимпештанском универзитету, а 1956. је учествовао у револуцији. Између 1959. и 1965. био је надзорник за заштиту омладине у Будимпешти, а под дејством тих утисака настао је његов први роман под насловом Посетилац који је постао упечатљив доживљај за бројне генерације. Са Иваном Селењијем (Szelényi Iván) написао је есеј под насловом Путеви интелигенције према класној власти чији су рукопис органи власти запленили, а против аутора покренули поступак због антидржавне провокације. Конрад се тада повукао у унутрашњу емиграцију. Између 1973. и 1988. је скоро континуирано био под забраном објављивања у Мађарској, те су му дела објављена одреда у иностранству. У то време су његови радови на мађарском језику публиковани и у новосадским часопису Új Symposion, а роман Губитник објављен је у Београду на српском језику две године пре мађарског издања.

Његова књижевна и јавна делатност се остварује у својој пуној величини за време транзиције 1989. године. Постао је један од вођа демократске опозиције у Мађарској и један од оснивача либералне политичке странке Савез слободних демократа. У то време је теоретичар средњеевропске мисли. Његово политичко иступање и списатељско остварење признати су значајним наградама (Хердеровом наградом 1983, наградом Шарла Вејона 1986). Кошутову награду, највише мађарско одликовање за интелектуално достигнуће добија 1990. године, а 2000. Карлову награду за своју активност спроведену у циљу „приближавања европских земаља”. Његов интернационални ауторитет се огледа у чињеници да је између 1990. и 1993. председник Међународног ПЕН клуба те да је почев од 1996. у два циклуса председник Академије уметности у Берлину (Berlin-Brandenburgische Akademie der Künste).

Крајем осамдесетих година започео је писање трилогије романа (Агенда, Вртна забава, Камени сат и Оставштина). У односу на биографским елементима проткану, али у основи фикциону романсијерску трилогију, роман под насловом Одлазак од куће и повратак кући (2001) је са документаристичким интенцијама биографски, чији су наставци Помрачење сунца, на брду (2003), Туга петлова (2005) и Клатно (2008).

Конрадове најзначајније збирке есеја су Искушења аутономије, Антиполитика, На пупку Европе, Меланхолија препорода: Есеји о посткомунистичкој Средњој Европи, Невидљиви глас: размишљања о јеврејству, Југословенски рат, Писац и град, Европа за почетнике. У својим есејима се често бавио питањима јужнословенске кризе, без предрасуда и на проницљив начин.

Одсек за хунгарологију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду је 1995. одржао конференцију о његовом стваралаштву.

Књиге Ђерђа Конрада преведене су на бројне светске језике. Његова најзначајнија дела могу да се читају и на српском језику, популарна су, и у академским круговима се често анализирају и цитирају. Одликован је бројим наградама и признањима међу којима Теслином наградом (2003) и књижевном наградом „Милован Видаковић” (2009).

Проф. др Ева Толди

Фото: Стековиц Гаспар (Stekovits Gaspar)