Корени Сомбора, данас познатог по сачуваном старинском урбаном лику, бујном зеленилу и јединственој културно-просветној баштини, досежу на крај XIV века, када је настала његова претеча, насеље Сентмихаљ (Свети Михаило) у средњовековној Бодрошкој жупанији. Ово насеље припадало je властелинској породици Цобор, чије је име убрзо постало и део назива места. Изградњом тврђаве с каштелом и доминиканског манастира с црквом, крајем седамдесетих година XV века, Цоборсентмихаљ се издигао из свог руралног окружења међу већа и значајнија насеља тадашње Бачке. Након турског освајања 1541. г. ово насеље се бележи данашњим именом Сомбор, као значајно војно-трговачко и нахијско средиште Сегединског санџака. Турским повлачењем (1687), Сомбор постаје град српских и буњевачких милитара (граничара), који од 1702. до 1745. г. има статус војничког шанца на Потиској војној граници. Укидањем војничког статуса (1745), Сомборци започињу трогодишњу борбу за добијање статуса слободног и краљевског града, која се завршила 17. фебруара 1749. године, када је аустријска царица Марија Терезија потписала елибертациону повељу којом је Сомбор уведен у ред слободних и краљевских градова Угарске краљевине. Сомборци су за добијање ове привилегије морали да плате висок износ од 150.000 сребрних форинти. Oва скупо, али не и залудно плаћена привилегија, омогућила је да се град током наредних деценија развије у значајно урбано, административно, привредно, културно и просветно средиште Бачке. Од 1786. г. Сомбор је и формално седиште Бачке (од 1802. г. Бачко-бодрошке) жупаније.
Град је половином XIX века, по броју становника и степену урбаног развоја, био већи и развијенији од тадашњег Београда, Новог Сада, Загреба или Осијека, а у њему се оснивају или раде културно-просветне установе попут Српске учитељске школе и Гимназије, Српске и Мађарске читаонице, Градске библиотеке, Градског позоришта, Историјског друштва (претече Градског музеја), Слободног лицеја, Певачког друштва, Грађанске касине, хуманитарних и спортских удружења итд. Након Првог светског рата, Сомбор је припао Краљевини СХС, а после укидања жупанија (1925) постао је регионално средиште северозападне Бачке.
Просветна традиција Сомбора утемељена је у другој половини XVIII века, оснивањем градске школе „Норма“ (1778), амбициозног, младог и ученог српског просветитеља, књижевника и преводиоца Аврама Мразовића, који је у својој школи покренуо и прве течајеве за оспособљавање српских учитеља. На традицији ове школе, након њеног гашења (1811), царски саветник и просветни надзорник Урош Несторовић основао је 1812. г. у Сентандреји прву Српску учитељску школу (Препарандију), која је, четири године касније (1816), пресељена у Сомбор. Дуго година то је била једина школа за образовање српских учитеља. Сомборска Препарандија је, испочетка, радила као двогодишња, затим, од 1871, као трогодишња, од 1896. као четворогодишња, а од 1929. године као петогодишња школа.
Високим педагошким дометима, квалитетом наставе, опремљеношћу и организацијом, Препарандија у Сомбору представљала је најугледнију и најцењенију учитељску школу на целокупном српском језичком простору, а уз Карловачку и Новосадску гимназију, те Богословију у Сремским Карловцима, припадала је реду најстаријих српских школа. Ова школа била је almamater читавој плејади знаменитих личности, које су оставиле значајан траг у српској култури, просвети, науци, духовном и друштвеном животу. Многи од ђака, наставника или управитеља Препарандије, као и њене претходнице „Норме“, представљали су, у своје време, српску интелектуалну елиту. Међу њима, свакако, ваља забележити имена просветитеља и педагога Аврама Мразовића (1756–1826), просветитеља Уроша Несторовића (1765–1825), владике бачког и покретача Српске гимназије у Новом Саду Гедеона Петровића (1770–1832), оснивача београдске Велике школе и блиског Карађорђевог сарадника Јована Савића[Ивана Југовића] (1772–1813), књижевника и покретача позоришног живота у Срба Јоакима Вујића (1772–1847), писца и првог српског лексикографа, оснивача Високе школе у Београду и Друштва српске словесности Димитрија Исаиловића (1783–1853), владике будимског и бачког, књижевника и народног добротвора Платона Атанацковића (1788–1867), књижевника, законописца, оснивача и првог председника Матице српске Јована Хаџића (1799–1868), патријарха српског Самуила Маширевића (1803–1870), владике будимског Арсенија Стојковића (1804–1892), владике горњекарловачког Теофана Живковића (1825–1890), патријарха српског Георгија Бранковића (1830–1907), просветног реформатора, педагога и књижевника Николе Вукићевића (1830–1910), педагога, историчара педагогије и књижевника Петра Деспотовића (1847–1917), педагога и писца Војислава Вука Бакића (1847–1929), књижевника, научника и академика Мите Петровића (1848–1891), композитора Јосифа Маринковића (1851–1931), песника и дипломате Јована Дучића (1871–1943), књижевнице Исидоре Секулић (1877–1958), психолога Паје Радосављевића (1879–1958), композитора Петра Коњовића (1886–1972) револуционара и учесника у Сарајевском атентату Вељка Чубриловића (1886–1915), сликара и академика Ивана Радовића (1894–1973), револуционара и народног хероја Жарка Зрењанина Учу (1902–1942), књижевника Мирослава Јосића Вишњића (1946–2015), глумца Лазара Ристовског (1952), као и многа друга значајна имена. У Другом светском рату, борећи се на страни антифашистичког покрета, погинула су три професора и 54 ученика сомборске Учитељске школе.
Од 1920. г. сомборска Препарандија, раније конфесионална, постала је Државна учитељска школа и као таква радила је до 1973. године, када је прерасла у шестогодишњу Педагошку академију (од 1980. г. у саставу Универзитета у Новом Саду). У лето 1993. г. Педагошка академија прерасла је у Учитељски факултет у Сомбору, који од 2006. г. носи назив Педагошки факултет. Ова једина сомборска високошколска установа данас има четири студијска програма на основним и мастер студијама (учитељ, васпитач, дизајнер медија у образовању, библиотекар информатичар), те студијски програм докторских студија Методика разредне наставе.
